О књизи: година / Анђелика каже: - Јаребицу треба испећи у бунди од теста. Монсиеур Морицхауд никада не би јео јаребицу припремљену другачије. И она такође каже: „Господин Моришо воли да једе, а посебно воли јаребице, и познаје храну боље од било кога другог.“ Тешко му је у томе угодити, а камоли у кревету... Она стиђено ућути, обори очи, образи јој се трзају од руменила. Да би добила времена да се избори са неочекиваном неугодношћу, она журно пита: „Да ли волите јаребице, господине Гилберт?“ „Да“, клима главом господин Гилберт, дршћући, као да га је ово питање извукло из стања дубоког размишљања или топлог сна. — Мислим да волим јаребице. Можда сам чак и сигуран у ово. Наравно, не бих могао а да их не волим ако... ако су припремљене вашим вештим рукама, госпођо. Али сам, госпођо, потпуно сам, то је невоља. О печеним јаребицама могу само да сањам. Опуштени бркови и образи господина Жилбера још више се спуштају, он се јако зноји и његове кратковидне очи боје суве шљиве су избочене, подсећајући на тужног старог моржа. Монсиеур Гилберт не зна да сада изгледа као стари морж, јер никада није видео моржеве и чак не сумња у њихово постојање. Стидљиво вади згужвану марамицу из рукава тунике и неспретно прелази преко чела и усана. Седе једно поред другог на уској клупи уза зид, толико близу једно другом да могу да говоре шапатом, поготово што не желе да говоре наглас. Хладно и влажно; зидови одишу мирисом меланхолије нагомилане вековима.